Основне одредбе
Законом о парничном поступку уређују се правила поступка за пружање судске правне заштите по којима се поступа и одлучује приликом решавања грађанскоправних спорова из личних, породичних, радних, трговачких, имовинскоправних и других грађанскоправних односа, осим спорова за које је посебним законом предвиђена друга врста поступка. Грађански случајеви представљају расправу између појединаца, или појединаца и правних лица, као странака у парници, коју воде ради остваривања или заштите појединачних права. С обзиром да у грађанским стварима, суд не покреће поступак сам, потребно је да овлашћено лице поднесе акт за покретање судског поступка.
Парнични поступак се покреће тужбом. Тужба се може поднети лично или путем пуномоћника (адвоката или другог лица) надлежном суду.
Странке у парничном поступку су тужилац и тужени.
Тужилац је физичко или правно лице које тужбом покреће парнични поступак.
Тужени је физичко или правно лице против којег је поднета тужба.
Трећа лица у парници.
Државни тужилац – има право да учествује у парници која тече међу другим лицима ако постоји сумња да једна или обе странке користе своја права у поступку да би онемогућиле примену принудних прописа о природним богатствима, да би избегле јавне финансијске обавезе или да би онемогућиле примену принудних одредаба међународног права.
Умешач – лице које има правни интерес да у парници која тече међу другим лицима једна од странака успе, може се овој странци придружити и предузимати парничне радње на које би та странка имала право. Главни умешач је лице које једном тужбом тужи обе странке у постојећој парници захтевајући да се заштити или утврди неко његово право на спорне ствари или праву.
Именовани претходник – лице на које указује тужени као држалац неке ствари или права тврдећи да ствар или право држи или користи у име тог лица, с циљем да оно уместо њега ступи у парницу.
У тужби треба да буду означени тужилац, тужени, захтев који се поставља на основу чињеница такође наведених у тужби и докази којима се чињенице утврђују. Тужба се са прилозима предаје суду, односно, пријемној писарници где се евидентира, заводи у уписник и добија број под којим ће се случај водити. Судија којем је предмет распоређен, најпре проверава да ли тужба садржи све потребне елементе. Уколико не садржи предузима потребне мере. Ако су испуњени услови, заказује рочиште на које позива странке (тужиоца, туженог и њихове пуномоћнике).
На првом рочишту судија отвара главну расправу и објављује предмет расправљања. Затим тужилац излаже тужбу и ставља предлог какву пресуду суд да донесе. Тужени се изјашњава о тужбеним наводима и тужбеном захтеву и предлаже доказе за своје наводе. Странке као доказе могу наводити разне исправе; то могу бити и сведоци, вештаци, увиђаји и саслушање самих странака. Судија одлучује који ће се докази извести.
Лица која се позивају као сведоци и вештаци дужна су да се одазову позиву суда или да свој изостанак оправдају и о њему благоворемено обавесте суд. Уз то су дужни да говоре истину, јер давање лажног исказа представља кривично дело.
Сведок може бити свако лице које је способно да се изјасни о чињеницама. Као сведок не може бити саслушано лице које би својим исказом повредило дужност чувања службене или војне тајне. Сведок може ускратити одговор на питања ако би одговором изложио тешкој срамоти, знатној имовинској штети или кривичном гоњењу себе или своје сроднике. Одређен круг лица може ускратити сведочење о чињеницама које му је странка као пуномоћнику поверила, као верском исповеднику исповедала и што је сведок сазнао као адвокат, лекар или у вршењу неког другог позива, ако постоји обавеза да се као тајна чува оно што се сазнало у вршењу тог позива.
Сведоке, вештаке и странке најпре испитује председник већа, а затим постављају питања чланови већа, странке, пуномоћници, преко председника већа.
По извођењу и оцењивању доказа, суд закључује главну расправу. Затим доноси одлуку о томе да ли је захтев тужиоца основан или не и зависно од тога доноси пресуду којом тужбени захтев усваја или одбија. У том случају може донети обавезујућу, утврђујућу или преображајну пресуду. Одлука се доноси већином гласова чланова већа. О току већања и гласања сачињава се записник који потписују чланови већа. Писмени отправак одлуке доставља се учесницима поступка. Од датума достављања рачуна се рок за изјављивање жалбе који износи 15 дана од дана уручења одлуке странци.
Другостепени суд може:
* решењем одбацити жалбу као неблаговремену, непотпуну или недозвољену;
* решењем укинути пресуду и предмет вратити првостепеном суду на поновни поступак;
* пресудом одбити жалбу као неосновану и потврдити првостепену пресуду;
* пресудом преиначити првостепену пресуду и одлучити на други начин.
Одлука донета поводом жалбе је правноснажна и може се побијати само ванредним правним лековима ако су за то испуњени законом прописани услови. Ванредни правни лекови су ревизија, предлог за понављање поступка и захтев за заштиту законитости.
Поред доношења пресуде, парница се још може окончати диспозитивним радњама, односно, вољом странака. То се може учинити:
* повлачењем тужбе;
* одрицањем од тужбеног захтева;
* признањем тужбеног захтева;
* судским поравнањем – споразумом у спору које странке закључују пред судом.
